Kad kažen Slavonija, srce mi se napuni tamburon, liton u bašći i klipovima kukuruza u starin košarama moje bake. A Orljava prljavo teče, uz korito me zaustavlja, uz visoku travu i šaš da se kroz vodu duboko zabuljim u svaku ruku što je spuštala svoje bile košulje u nju. Žuljavo prljave, s malo sapuna i kamenom isprala brkove prošlosti.
Meni je moja baka bila Slavonija. Kad bi na tavanu rastirala robu, priko starih dugih konopa s kraja kuće, sa skala na drugu stranu, zamirisalo bi na dvorištu na pečenje klipova kukuruza. Lito je bilo više vruće u Slavoniji nego u nas doli. Priko dana se prosipalo sunce ka neka našepurena tuka. Napuvalo bi se i počelo gakat. A baka bi ga doskočila jednon staron kadon na sri dvorišta i onda bi nan tako došlo more na slavonske suše. Kupali bi se onako u mudantama.
Posli bi opet mi dica pribacivali vridno piliće za vrat iz kutije u kutiju po pet puta da pribrojimo ima li ih točno pedeset. Ili bi didu u radnji skupljali pilotinu u brig. Rezbarili drvca. Zabijali brokve u brodiće i kućice za bebe. A njih je did zva ekseri.
A u četri ure, kad bi se svit probudija, i prasci, i kokoše, i tuke, baka bi vanka iznila mali bančić, izrezbaren lipin rumenin divojčicama sa kikama koje se se jujale na jujačkama. Priko bi pokrila bilin stoljnjakon na zelene crte uz rub i onda bi donila svoj domaći sladoled od kupina i jogurta, tursku kavu, cukra u drvenoj kutiji i šoljicu bilog mlika. Nerijetko ne bi zafalilo ni bakinih kifla i makovnjače pokrivene starim krpama da muve ne navale na njih.
Svi bismo sili na bančiće i klupice i to je bija lipi trenutak obiteljske stanke u danu. Mi bismo se tih po ure opustili, popričali nekako mirnije. Smijali se. I ja bi u bake smila pit kavu bez straja da će mi narest brkovi. Ili rep. A u kavu bi stala stavljat pustog cukra, skoro po čikare, i puno mlika šta bi svako malo nadolivala. Još bi uz to dobila visoku čašu punu bakinog soka od višnje.
Prid večer, obično posli kave na dvorištu, baka bi mi turnila u ruke dva mala prazna sića od jogurta da idem brat kupine, jagode ili lješnjake. Ovisno koji je bija stađun. Kruške i pome koje je ona zvala paradajzi (pa bi se ja uvik stala mislit je li to kukumar ili krastavac), stavljale bismo u korpe. A kupine su bile krupne ka oči. Krastavci ka ruke, a kukuruzi, još uvik zamotani u svoju kosu, blištali su i zvali da ih zelene ubereš, ka da ideš uzest zlato.
Ka bi išla u bašću, ja bi se bojala ić sama, bez bake. Onda ka bi okasnila za njon, stala bi je dozivat: „Bako Štefice, bakoooo! Dođi, priveži Rikija.“ A ona bi onda došla i držala pasa dok se ja ne strčin priko drvene ograde di me više nije moga ugrist.
Jedan put san ugazila sa šlapon u sri jarka. A jarak je oni najsmrdljiviji dil bašće di uvik triba pazit ka se prilazi. To je smrdilo, to san jaukala. To se ježila. I više posli nikad nisan ugazila u jarak. Opametilo me.
Jedanput nas je did Ivica voza u frezi priko šume u ujin vinograd. Postavija je jednu gredu od kraja do kraja prikoličice i mi smo tu sili. Onda smo, upijajući onaj zrak pun šumskih jagoda, kupina i borovnica, mavali judima. Vikali im s freze. A didu je bilo drago premda bi govorija: „Nemojte.“ Nekako bi mu to vidila na licu. Ka gušta je šta mi cili sokak, i cviće i mačke i bake s maramama, budimo pozdravima.
A ono šta niko u nas u Vranjicu nije ima, a ima je moj did Ivica u Slavoniji, bija je bunar. Pleternički pravi ladni bunar. To je bija zabranjen i najzanimljiviji dil dvora. Dikod bi nas priplašili da je jedno dite upalo i utopilo se. Da ne gledamo doli. Da se ne naginjemo. Ali nas je uvik iznova, sa svakim sićen i onin buć, puno vuklo da vičemo unutra. Mislili smo da nas čuju u Australiji, u Kini, negdi na drugi kraj Zemlje. Pa bi nam onda Kinezi jekom odgovarali. Ka…
„Čuješ li me?“
„Čujeeeen.“
A navečer bi ja i baka sile ispri kuće, na klupu, i gledale u ravnicu, u kukuruze, u daljinu bašće di prolazi vlak. Snop svitala put Našica uvik je u tu uru pozdravlja. Taman negdi, pri kraj krunice, on bi zatrubija na zvuk Zdravo Kraljice biće da pozdravi Majku od Slavonaca u tišini zvizdane noći, ka i mi. Da obraduje Blaženu Divicu i podari joj slavu od jednog običnog čovika, bećara Slavonca šta voli svirat tamburu. Koliko god može glasno, koliko god može dat od sebe da ga čuje nebo: „Tuuuuu.“
A onda bi ona prikrstila Slavoniju s neba. Učinila bi Gospe od Suza znak križa i pokrila lancunon sve Slavonce. Pa bi zaspale beštije. Pa bi se zaustavila auta. Judi bi pristali govorit. Izgasila bi se svitla. Pa bi nastala tišina. Pa bi sva njena dica zaključala kuću i zaspala dok ih njena blaga rosa miluje po licu u ugodnoj slavonskoj noći.
Marija Grgić – Žena vrsna
Foto: Jamie Street – Unsplash
