Bija je to anđeoski misec, oli ti ga misec zvončića. Jer svako malo u srpnju bi bilo zvonilo malo zvono, brecalo za anđele, za najmanje koji se ne bi izvukli na ovi svit. Pa bi onda Isusu u krilo išli.
Did je sidija kraj ponistre, zatvorene, i nešto je mrmlja u brke. Nije ima oni crveni kapelin. Skinija je točno ka je počelo zvonit. Mater je bila blida ili zelena. Tad još nisam dobro raspoznava boje. Nosila je vel, čipkasti crni i crnu monturu. Govorili su da nosi korotu. A u šudar je puno stiskala krunicu. Ka da će ju puknit ili ka da želi dozvat Gospodina da ih izliči. Da ih oživi ka Jairovu ćer.
Ima dvi nedije da su in dali taj niki lik za tu niku bolešćinu: Bože mi prosti di su skupili upalu pluća. Ali, neko je falija. Doktor ili sestra. I dali su jin ono šta prži, šta uništi sve organe. Izgorili su Ivan i Mirko bidni iznutra. Pomalo, uz nas, uz fameju. Uz molitve, krikove, ma jecaje u noći naše matere. Dvi godine i četiri godine. Toliko ih je jubila, toliko smo ih poznavali. Taman su oba trčala i oba govorila: di koju rič mlađi – ka „cica“, a stariji je zna reć ka bi iša pišat da ide piiiišit.
Išla ih je čuvat u Isusa
Nije ih nikad pribolila, ta dva njena anđela; nego se popela na vrh neba i išla ih čuvat u Isusa, išla ih gledat u oči di sidu Ocu Nebeskon u rukama. Di mu čupaju bradu, di ga škakje oni njihov smij, one njihove teple rukice. Majka je otišla i ostavila nas sedan da nas čača pričuva. A on bidan nije zna kako će.
Andrija je bija najstariji, a ja najmlađi brat. I on je pribolija upalu pluća i ostale su mu kaverne. I ni jedna ga nije tila jer moga bi ka i mater brzo partit. A bija je zgodan, naočit momak. Priša je po svita s mornaricon. Govorija pet jezika. Ima je dvaestipet kad se oženija – stari momak. Njegovoj Marici dok je bila divojčica u igri je petarda ukrela oko i tri prsta. Ali, držala je ono ka franja, umjetno. I niko ni nju bidnu nije tija zbog franje. Dali su jon školu u Beogradu, ka učitejicu šivanja je obučili, za potribu ako se ne uda da ne umre o gladi.
Tako su se ona i Andrija uzeli – ka najboje je sparit dvi tice bez nogu. I još su bili rekli strini iza leđa da neće doživit tridese godina starosti. Bila je to vira Abrahamova – dva invalida, sirotana. Tribalo je dignit tu svu dicu. Pet sestara i najmađeg brata – mene. Čača se bija izgubija. Sad su Andrija i Marica živili s nama i gojili nas.
Ka moja mater
Ka sidija san u crkvi dok me gospodin župnik nije pozva da priđen ministrirat. Ka san mirisa tamjan i disa svetost Presvetog Tila i Krvi Isusove, okolo su sveci otpijali, buljili, ka tili me upoznat. Čiji san. „Materin san van ja, pokojne Marice Baluničeve, i od Jakova Čučina“. I ona bi me gledala, ali ona nekako drugačije nego sveti Josip i sveti Martin i sveti Ante s kraja crkve. Ona me gledala s ditićen nekako toplo, smješkon, ka moja mater ka bi je pita kruva (a nikad nije bilo viška kruva).
Onda bi mater noseći brata u naručju, na cici, iskopala oni komad šta je prije dva dana otkinila od svojih usta pa metnila meni u obraze da niko ne vidi, da niko ne čuje. Jer čača bi bija poludija da je vidija da ona ne ide i daje nama dici svoju spizu. Tako i Gospe. Ka moja mater me gladila pogledon s onog kipa. I ka bi pita, dala bi mi. Priko babe Dujke i one stare Anđe iz drugog reda. Tako bi se namistilo da bi me ispri crkve dočekala neka njena prija, neka dobra žena sa velon na glavi, i ispo suknje utirala mi u ruke komad kruva. „Od Gospe je“, promrmljala bi.
Čača, ja bi u pope
Čača je Andriju školova. A ja san triba bit težak. Za po poju i vatat ribe. Triba je sina koji će znat oko zemje, koji će na plećima nosit imanje i kuću. I onda, tog lita, Gospodin je pozva petoricu iz naše župe. Ja i rođak Jozo iz iste kuće tili smo ić u sjemenište. Nekako tome pozivu nisi moga odolit, makar su svi govorili da nisu vrimena dobra za to. A, vajalo je prvo čači prid oči. Bija je on Njemu poznat. Pobožan, priprost čovik, omotan bolima, dotaknut preranom smrću jedine, uzoran nevojama, povajan buron i tramuntanom, gladan predugo, vridan i sposoban, a opet tih i jednostavan u svojoj dalmatinskoj kapi, košuji i gaćama s crvenim pason.
„Čača, ja bi u pope“, a on je sija. I sidija. Par dana, činilo mi se. A, onda je progovorija. „Triba si priuzest moje trude, ali ko može Bogu šta uskratit. Ajde, sine, za Kriston i budi Njegov ribar.“ I da mi je blagoslov onon žujavon rukon na kojon je još svitlija prsten, vinčani. Prsten koji se prinosija s kolina na kolino, generacijama.
Ajde u svit, sine, u Ime Isusovo
Tih godina često smo živili na jednom mistu, a minjali države. Tada smo bili Italija. A kilometar od kuće, kraj pruge, bila je druga republika. Čača je svaki dan iša na Bakušu i u Dujmovaču obrađivat poje. Znali su ga na granici ka težaka s tovaron. I onda je malo po malo na tovaru prinija sakrivene moje stvari da mogu poć u sjemenište, u bili svit bez kruva i bez novaca, bez sandala, opasan samo žejon da Mu služin u svećeništvu.
Srpanj je bija anđeoski misec. I taman ka san priša granicu, u dajini se oglasilo. Brecalo je za dite. A moja mater produžila je ruku s neba i prikrižila me znakon Krista Spasiteja. Nije se to vidilo očiman. Ali san točno moga ćutit njene tople ruke kako mi diraju prsi, kako mi miluju srce. „Ajde u svit, sine, u Ime Isusovo“, šuškale su stare vrbe uz riku, pivale su tice i jedan rebac poletija je priko granice na brodove šta su gengavali naše misto.
(Priča s elementima istinitih događaja koja govori o pok. nadbiskupu Anti Juriću)
Marija Grgić – Žena vrsna
Foto: Pixabay
