Ja van iman tri brata, ali kad rečen brat, to je ka brat, odnosi se samo na jednoga, onoga koji me tuka. I kojega san ja grizla. A ova druga dva brata, i oni su brat, ali obično rečen brat Ivan i brat Ante, pored brat nadodan još njihovo ime. A njih san prisvlačila, nismo se tukli i nisan ih nikad ugrizla.
Molili smo za biciklu, role, tamagočija, da nas izvuku na Huga…
Nekad bi se brat i ja potukli, a nekad molili. Ajmoreć cilo vrime smo molili uvik za isto, za neke dičje želje da ih ispuni Svemogući Bog. I kad se to nije događalo, onda bi mi udrili još više molit: za biciklu, role, za tamagočija, da nas izvuku na Huga, za novo auto monovolumena ka šta bi vidili u oni Francuza ka smo liti išli na otok. Onda bi mi ka malo virili, brojali sidala, divili se i maštali kako se vozimo u dida i bake u Slavoniju svak na svom mistu.
Jer do tad smo brat i ja sidili ispod ili stisnuti ili nekin u krilu ili između autosidalica. Ali, naman to nikad nije bija problem jer ka bi znali di idemo, to je bila fešta. Makar 12 sati po vrućini sidija ka kokoš. Otvorili bi lipo prve dvi ponistre malo više, zadnje dvi malo manje i udri brale. Pa bi s materon i ćaćon pivali, karali se brat i ja, gurkali, potukli, onda bi ćaća smiriva. Lipo smo molili krunicu i eto ga.
Ka da je Gospa bila neki ostvarivač za želje
Prije krunice bi nabrajali te sve nakane, svak svoju. Božemiprosti, ka da je Gospa bila neki ostvarivač za želje. Ali, ka onako dičje. Želiš igračku. Ono šta vidiš u drugoga.
I eto ti nas u Slavoniji. I pokloni nan ujac role. Meni broj 38, a bratu 36. Valjda san te role nosila još tri broja priko i guštala i virovala u Boga zbog rola.
A i brat je dobija biciklu. Od barba Livija iz Pule. Tu smo biciklu volili ka kozu i kozline. Grlili je, čuvali, vozali oprezno njene brzine. Brzinka. Đirali gori doli. Vozikali se i priko mire. Eno još je živa.
A dobili smo i tamagočije od tete Mladenke. I oni su bili hranjeni, željeni, čuvani. Skoro ka šta san bratu Ivanu pelene minjala.
Tila san vidit je li u Boga doša
Jedanput smo upali u Huga. Umra did Andrija. Molila ja za njega tjedan dana. I mislin se bija je did dobar, iden ga pitat znak ako je u Nebu. Ne zato da bi manje molila jer did je uvik naman dici dava sto kuna svaki misec i ka bi rekli fala, on bi doda da ga se sitimo nekad ka umre i platimo misu, izmolimo Očenaš.
I nisan to tila škivat, nego baš onako vidit je li u Boga doša. Ako si u Nebu, daj nam znak da dobijemo na Huga. A Huga smo uvik zvali i gledali i nikad nas nisu izvukli. I onda jesu. Nakon molitve je li did u Raju. Brata su izvukli. A usrid igre Huga navijalo se i kričalo pa san valjda digla živac bratu i onda je on trča za menon sa slušalicon telefona da me udre tamo kod ponistre. Sa slušalicon udre. A lud li je bija.
I molili i smijali se i tukli i narasli i sad se smijemo nekin drugin ditinjstvima, tribamo bit veliki i tribamo se brigat ka ozbiljni, ka odrasli. A još uvik je lipo zapivat uz klavir. Kojeg je opet jedna jednom molitva uslišila. Al o tome ću van drugi put.
Marija Grgić – Žena Vrsna
Foto: Pexels
