Svi koji u kući imaju školarce znaju koje vrime u godini sliči cirkuskim predstavama. Barem je kod nas tako. Rujan! Ovako vam to izgleda…
Prije svega taj nas rujan neočekivano zaskoči. Ne uspijemo se ni opustit kroz lito, kad već rujan! Iman za to i dokaz. Moj najstariji je jedva dočeka litnje praznike i sav sritan ostavija školski rusak isprid ulazni vrata. Rusak je tu i dočeka rujan. Isprid ulazni vrata. Znači, toliko brzo u nas prođe lito da ne stignemo ni rusak spremit.
To me sad sitilo na naše početke, kad je taj moj najstariji posta prvašić. Mislin da uopće nije doživljava ozbiljnost tog velikog životnog koraka. Cili je još bija u igri, balunu, legićima i ostalon. Neću nikad zaboravit kako bi se redovito vraća kući bez torbe. Čekala bih ga isprid škole, a on doleti ko ptić oslobođen iz kaveza.
„Dite, di ti je torba?“, pitam u čudu.
„Ajme, ostala mi je u školi!“, hvata se on za glavu.
Ko je vidija mislit još o torbi i knjigama kad ga doma čeka igra! Mogu van reć da je to trajalo skoro cili prvi razred. Il torba il pernica, nikako se naviknit na obaveze.
A sada…
Ovih par godina nas nije puno prominilo. I dalje kaos u rujnu. Priskačemo jedni preko drugih ko akrobate. Imamo i jednog bebača, on bi bija onaj šta se ljulja s vrha šatora. A imamo i jednu koja nije ni mala ni velika, a rekla bih da je krotiteljica lavova.
Od svi nji sad imamo dva školarca i jednog predškolca. Ko ide kad, koga šaljem u vrtić, kome je predsat, čija je ovo torba… Vrti mi se u glavi.
Ono što smo prominili je da se sada tome više smijemo. Kad spremanje ili ručanje predugo potraje pa nastane panika da će zakasnit, često in kažen kako će stić bar na zadnji sat. E, onda počnu žalit i kukat pa se požure.
I tako naša prilagodba rasporedu i obavezan traje negdje do… lipnja. Jel i vama tako?
Livija Rogulj – Žena vrsna
Foto: Austin Pacheco – Unsplash