„Braćo! Takvo pouzdanje imamo po Kristu u Boga. Ne kao da smo sami sobom, kao od sebe, sposobni nešto pomisliti, nego naša je sposobnost od Boga.“ 2 Kor 3,4-5
Kako li mi ljudi znamo biti ograničeni. Mislimo da vidimo sve što je pred nama, a koraka ne možemo napraviti bez Božje milosti. Koliko puta sami sebe uhvatimo sa svojom isplaniranom budućnošću. Koliko puta se oslanjamo isključivo na svoje snage.
Odlično je truditi se, promišljati i davati sve od sebe, ali još bolje je činiti to otkrivajući Božje vodstvo
Budem li ustrajan, vrijedan i marljiv, dobit ću taj posao. Budem li divan, krasan, dobar i trudim se, ta djevojka će mene izabrati. Budem li radio apsolutno sve kako treba, apsolutno sve će onda biti onako kako sam zamislio.
I onda dođe trenutak kad dobiješ otkaz i ne razumiješ. Dođe trenutak kad te djevojka ostavi bez obzira na sav tvoj trud i propituješ sve svoje sposobnosti. Dođe trenutak kad ti ona prilika izmakne, iako si sve napravio baš onako kako treba, i ti ne vidiš više smisao – bar ne po svojim računicama, oslonjen na svoje snage i sposobnosti.
I odlično je truditi se, odlično je promišljati, odlično je davati sve od sebe, ali… Postoji jedan mali stav srca koji ti može pomoći da kada ti to nešto tvoje izmakne iz ruku, kada ti se malo tlo potrese, ti ostaneš miran, ti ne počneš paničariti, ti ne počneš očajavati i okrivljavati sebe.
Imaj na umu da je sve što imaš dar od Boga
Stav srca koji govori da sve sposobnosti, sve moje misli, sve ono što imam je dar od Boga. Mi sami od sebe koliko god se trudili ne možemo stvarno ništa ako Bog to ne blagoslovi. I onda kad znaš da je sve to dar, lakše ti je prihvatiti. Lakše ti je razumjeti. Lakše ti je okrenuti prst krivnje od sebe i reći da si napravio sve što si mogao, a sad je na Bogu red.
Ali tako si sigurno kročio onom stazom… Znam! Lijepo je imati sigurnost. Ali, uzmimo jedan smiješan primjer. Koliko bi bilo lakše položiti vozački ispit kad bi ti rekli kojom rutom ćeš voziti. Onda bi lijepo mogao naučiti napamet svaki djelić. Biti siguran. I položiti. Ali time nisi baš poradio na daru snalažljivosti, na daru opažanja, na daru zaključivanja, na prilagodljivosti novim situacijama… na svemu onome što ti je dano. I sigurno da bi bio puno ispunjeniji kada bi položio na taj način, trudeći se, nego kad bi ti bilo sve dano, znano i kad bi tu svoju vožnju odvozio tek tako.
Nauči tapkati i otkrivati svakog dana što ti je Bog pripremio
I stvarno vjerujem da ni ovaj život ne želiš odvoziti „tek tako“ da se vozi, siguran šta te čeka na svakom koraku. Postane monotono, a najgore od svega je što monotonošću vrlo lako upadneš u nezahvalnost. Stav srca i duše koji Bog od nas želi sigurno nije – hodim sigurno po jednoj jedinoj stazi s pola svega što mi je dano. Bog želi da tapkaš! Tapkaj korak po korak siguran da će te on voditi. Tapkaj oslonjen na njega i ne gubi zahvalnost.
Ako znaš da će neka osoba biti tu cijeloga života, vrlo brzo će pogled na tu osobu kao Božji dar za tebe nestati. Vrlo brzo ćeš postati nezahvalan. Ako znaš da ćeš na nekom poslu raditi do mirovine, koliko ćeš biti zahvalan na tome, koliko ćeš davati sve od sebe? Tapkaj u Božjem svjetlu. Tapkaj i promatraj. Promatraj znakove danas u tom trenutku svoje vožnje. Osvrći se. Osluškuj. Odvozi danas najbolje što možeš, a sutra? Možda neke ceste neće biti. Možda neki znakovi neće biti na istom mjestu. Možda će se izgraditi nova cesta koju ćeš koristiti ne idući više po onoj staroj, lošijoj. Tapkaj na način da u tom trenutku daješ sve znajući da sutra tek dolazi i čeka da te iznenadi. I vidjet ćeš, bit ćeš mirniji. Vidjet ćeš koliko će te to pouzdanje osloboditi. Vidjet ćeš kako je lijepo tapkati.
Monika Kajinić – Žena vrsna
Foto: Frank Busch – Unsplash
