Jednon sam prevodila članak s engleskog koji je govorio o tome kako se majčin mozak pomlađuje sa svakim sljedećim porodom. Hmmm… Taj me podatak naveo na razmišljanje. Šta stvarno? Zapravo s vrimenom idem sve mlađa i mlađa? Nije loše, potpisujen.
Al onda san počela zapažat neke čudne misaone procese. Malo čudne, malo smišne, a malo i zabrinjavajuće. Virujen da će majkama bit poznato o čemu govorin.
Tada san imala troje dice, treće je bilo još sitno, možda oko dvi godine, dvi i nešto. Slavili smo rođendan u dvorištu i bilo je nekoliko auta parkirano uz dvor, ali svako malo bi doša još neko. Inače nisan paničar, al ne volin kad dica trčkaraju po putu bez nadzora. I tada san svako malo pratila pogledon di je moja trojka. Odjednon san svatila da ne vidin onog trećeg, najmlađeg i zaurlam iz sveg glasa: „Di je Šimun?“ Razrogačenih očiju u panici i straju gledan uokolo, a svit mi se smije. „Ma šta mi se smijete, di mi je dite, zgazit će ga auto“, točno mi se čita na licu miks čuđenja i ljutnje.
„Pa, evo ga, sidi ti u krilu, šta se dereš.“, kaže muž.
Zemljo, otvori se.
Ni prva ni zadnja takva situacija…
Iman još primjera. Mali bebač je taman preša na dohranu pa san mu spremala kašicu. Znala san doma pripremit i ponit ako negdi idemo. Tako smo jednon prilikon išli na neku feštu i ponila san sa sobon bebi izmiksanog voća. Sili smo s društvon se počastit, a ja san pomalo hranila malog. Moja dica vole jest, bez iznimke, tako da je i bebač slatko papao. Al onda ko da se naglo predomislio…
Istina, malo san se zapričala s društvon pa me moja starija trgnila pitanjen: „Mama, zašto bebi daješ pršuta?“
Mmmmm, jer je beba vođa dohrane?
Mali je miljun ovakvih situacija, više mi se moji ukućani i ne čude. Navikli. Al isto guštan kad se to nekom drugom dogodi. I isto se smijen. Ka jednoj mojoj priji. Ljuljala je malog u kolicima, a naša starija dica su se vrtila, tu, oko nas. Starija curica je prišla kolicima i nešto govorila njezinon malom koji samo šta ne zaspe, kad li prija drekne iz sveg glasa: „Šuti!“
Al to nije bila njena mala, nego moja. Stala se prija ispričavat, a meni je to baš bilo smišno.
Daklen, vratimo se na članak s početka priče. Tribalo bi ga nadopuniti anegdotama iz prakse, čisto da se razbije ozbiljnost procesa pomlađivanja. Ne znan kako je s vama, ostalim majkama. Dobro bi došlo ohrabrenje ako ste se i vi bar jednom uvatili u filmu „Izgubljena u prostoru i vrimenu“.
Livija Rogulj – Žena vrsna
Foto: TeiTo
