Negdje tamo, davno, ili ne tako davno, između straha i jakosti, biti i ne biti, voljeti i željeti biti voljena; nekako nježno, a opet snažno, između „Ne znam mogu li ja toˮ i „Ja ću te osposobitiˮ. Negdje između života i životarenja, sebe i umiranja sebi samoj – baš tu, tu si me pronašao, moj Jedini, Ljubljeni, Gospodine. Isusiću moj…
Rasplinulo se sve staro i gle, novo je nastalo. Brojao si moje prstiće i evo cijelu ruku srčeka što kucaju već si nabrojio oko mene. Nogice što radosno trče. Duše što Tebi pripadaju, Isusiću moj. A meni si ih dao. Poklonio. Posudio.
Između straha i jakosti, ti kažeš: „Ne boj se!”
Strah me, Ljubljeni. Da ih ne izgubim, ne polomim… Kažeš: „Ne boj se!ˮ Neću, mili moj Spasitelju, neću Tebi za ljubav. Raspetu. Uzet ću sve strahove, hoću. I one suze koje bježe kada mi se čini da nekom nije stalo, da ne mogu više. Znam, one Te posebno bole. Oprosti mi. Njih ću duplim čvorom zavezati. Uzet ću i baciti daleko. Tada ću Te čvrsto, poput malog djeteta, stisnuti za ruku. Probodenu. I hodati s Tobom. Godinama. Gledat ćemo rađanje, sunca i života. I prve osmijehe, i padove. Samo me ne ostavljaj. Bit ću hrabra. Obećavam. Za Tvoju Ljubav. Raspetu.
Hodat ćemo zajedno, Ti i ja, i hodnicima rađaona, i odjelima babinjača. Znam, znam, tamo si se skrivao, baš u onoj divnoj babici pored mene. Pa si poslije pustio glazbu iz raja, čula sam, Isusiću moj – plakala je. Najljepša glazba. Tada si najljepšim parfemom namirisao moje grudi. I najmekše obraze životom koji teče, mliječnim miomirisom.
Kažeš mi: „Ne boj se.ˮ
Rastu. Kroz prste bježi vrijeme, prsti su sve veći i zagrljaji isto.
Pitam Te hoćemo li ikada ponovno tim hodnicima Golgote hodati Ti i ja za novi život?
Ja sam s tobom, samo ljubi…
Samo ljubi. Umiri. Čekaj. Moli. Raduj se. Doći će. Dotada –
Ja sam s tobom.
Pomiriši joj kosicu, sada sam je pomazio Ja. Sinu oči pogledaj. Ne, nemoj biti odsutna. Sada je gledajući djeda u nebu u obliku avionskog traga vidio Mene. Poslušaj njegovo ushićenje. Ne kori ga zbog prljavih hlača. Pao je dok je okicama gledao Nebo. Pogledaj gore s njim.
Vidjet ćeš Me. U njoj, u njemu, u njima. Ne tuguj, mila moja. Imenom sam te zazvao.
Ljubi. Vjeruj Mi. Ja ću stvoriti boje, miris, uzet ću te za ruku. Hodnicima života hodat ćemo ti i Ja, dlanom o dlan, prema Nebu.
Tamo, u svom domu, popit ćemo kavicu i tamo ćeš, napokon, odmarati svoju dušu i tijelo umorno od davanja. Od zemlje. Ostat ćeš tamo, u domu mom kojega ti sin vidje trag onda kada je ugledao djeda u aviončiću. Moja ljubljena princezo, Ja sam te otkupio.
Ne boj se umiranja ovdje, zbog njega ćeš biti sa mnom zauvijek.
Hodnici, rađaona, kuće života, izbrojeni prstići, mirisi novorođenih glavica. Tu sam Ja. Hrabro! Čekam te. I držim za ruku.
Tvoj Isus
Martina Nobilo – Žena vrsna
Priredila: Marija Grgić
Foto: Taylor Kopel – Unsplash
