Jutros se u gradu pod Marjanon dogodila fešta života. Kroz pothodnik od kazališta već se naziralo slavlje, veliki snopovi baluna –zelenih, plavih i bilih (ka Hajduk), vesele majice, dobri neki svit. Reklo bi se da je skoro pa sveti Duje.
Pun grad dice, puno srce lipote
Dica! Dica i dica! Judi moji, pusta dica. Parilo mi se da su svi oni šta nikad skoro ne stignu izać iz kuće, oni šta ih teško da možeš srest na Rivi di piju kavu, sav oni svit šta doma obično čuva dicu, uči dicu jist, teško radi i ne spava po noći, da je takvi neki svit izaša vanka. Na svakon kantunu masa obitelji s puno dice. Znaš ono … Trudnice, kolica, male postole, kikice-curice koje plešu svoje prve korake. Dica se kližu na pitaru ispri Gospe o’ Zdravja. Matere nose u maramama dicu. Dica s balunima. Dica trče.
„Hod za život“, a tamo odaju dica za onu najmanju dicu, mlade matere i čače za dicu, dide i babe za dicu. I obitelj i ovu našu domovinu. Ajde nakon uru vrimena čakule ispri Gospe i slučajnih susreta s poznatin i nepoznatin sviton stvorila se kolona Marmontovon. Na dva kraja svit je povuka one naše dalamatinske, naše hrvatske pisme. S početka viori „Dalmacijo, more moje, jedna duša, a nas dvoje…“, a s kraja kolone „Dalamatinac sam…“. Nama se taman pomišalo pa nismo znali koju bi melodiju uvatili. Dobro je, neka pisme. Neka veselja. Danas je fešta o života! Okolo se savijaju naše trobojnice: u miru, u hodu, u dobroti.
A mi koracima govorimo: “Pustite ih neka zaplaču prvi put!”
Pomislin na stare dalmatinske jude koji nas s Neba sada gledaju di odamo. Di slavimo Boga Stvoritelja, di izlazimo slobodni u šetnju za nekoga zbog koga i cilo Nebo plače. Di Bog plače za tolikin ubijenima na najsigurnijem mistu na svitu. A mi slavimo i šetamo i šetnjom, svojim koracima izgovaramo: „Pustite ih neka zaplaču prvi put, pustite im neka prohodaju, neka progovore, neka prižive i neka dišu još dugo!“ Kolona je pomalo stigla na rivu. Eto ti ga na. Fjaka! Šta se radi na splitskoj rivi, nego nose cvike i pije kava. Tako i voditelji. Još on kaže da mu se ka malo pari lipše ovde nego u Zagrebu jer je kraći Hod, jer je čas posla doć od kazališta do doli, nizbrdo do Rive. A smija, svitu moj!
Živa je hrvatska mater koja želi rađat
Odma na prvu staro spli’sko kolo u narodnin nošnjama, a iz mene izlazu uspomene na dida, pradida, na težake koji su nam ostavili ovu zemlju i po nevojnim vrimenima: „Vo je naša zemja“. Stare žene s velon na glavi, a muški s onim crvenim kapicama koje su skidali ka bi se vraćali doma iz poja prid raspelon. Baba koja u šudaru sprida nosi svoje šesto dite i krave, konj, vatanje cipala, bokun blitve za večeru, pura za obid… U znak tih vrimena, danas: „Za život“. Na ponos onima koji spavaju. Na radost nama koji ostajemo i blagoslov pokoljenjima koje dolazu. Neka stane više ovi rat matera i dice! Živa je hrvatska mater koja voli dite, koja voli svoga muškoga i koja želi rađat. Vidila san je danas. Vidila njih, matere.
Morali smo ić ča, opet zbog dice. Bilo je sigurno još lipe fešte na pozornici na sri rive. Meni je ostalo kako je ona naša Meri lipo rekla da nan je obitelj i dica nešto najlipše u životu i da ne dopustimo da nan pobigne vrime o stvaranja dice zbog karijere ili ka nekih bitnih stvari koje su prolazne. S tim mislima, pozdravljam vas sa sunčane splitske rive, šaljem vam pinku slanog zraka s najvećeg rođendana na kojem smo jutros bili. Barem tako naša curica misli. Neka bude života, jubavi i sriće!
Marija Grgić – Žena vrsna
Foto: Florijan Mihaljević
