Mater je rekla da nan je to bija doša Isus tog ponediljka

Nema ništa ljepše od nevinih dječjih srca koja su uvijek spremna bilo koga primiti kao svoga. Zbog toga su dječica oduvijek bila Isusu najmilija. Kako ih je On odlučio posjetiti, otkrijte pod krovom jedne vjerne obitelji.

13

Naša kasica stala je na kredenci, odma iza telefona i zvala se „Za pet tisuća“. A tih pet tisuća bilo je gladnih i siromašnih po cilome svitu koje je tribalo najist i obuć. Onda bi nam did-pradid dava po sto kuna svakome od penzije prvog u misecu. Ka bi mu mi rekli: „Ma ne triba, dide.“ on bi nan govorija: „To je vaša penzija, dica.“, „Daj materi i ćaći, ćerce.“ ili „Uštedi pa kupi štagod, čikolate.“ A mi bi uvik to volili dat materi i ćaći. To nas je veselilo. A dikod bi stavili i u kasicu „Za pet tisuća“.

I onda smo, kad bi ono sili navečer na šezlon i bokun proćakulali, ćakulali nekad i o tin siromasima. I kako jin je. Je li jin ladno sad, imaju li šta za pojist danas? Onda bi govorili kako Majka Terezija onin nekin gladnima šta ih nalazi po ulicaman Kalkute daje zrno po zrno riže svaki dan. I sve bi mi to lipo pripomištali po glavi, a nikako ono baš da vidimo uživo te siromašne. Dobili bi oko Božića ili Uskrsa na vjeronauku one kvadrataste kartonske kutije sa slikaman bidnih crnčića okolo. Pa bi onda nekad i u tu kutiju koju kovanicu iz naše kasice „Za pet tisuća“ pripomistili.

I tako nama jednom pokuca siromah na vrata. Točno na uskrsni ponedijak. Ćaća mu je bija otvorija i čovik je pita da bili mu imali šta dat za jist. A mi dica, ka da nas je neko uboja iglicon na ono misto, poskočili, pritrčali, stiskali šake i skakali. Mi smo baš tili vidit siromaha cili svoj život i eto ti ga na: doša ti on nama na vrata.

On i ćaća su ušli u kuću i tako tu ručali skupa sarme i didove slavonske šunke. I kolača lipih od Uskrsa. I čovik je reka da kadikad legne na klupu ka da mu je posteja pa digdi prošeta, pa opet onda neko mu kupi sendvič i tako. A dok su oni to sve govorili, brat i ja smo se provlačili ispo stola oko njhovih nogu sve ka praveći se da se igramo, a zapravo smo dobro bili načulili uši da čujemo šta to sve siromašni radu u životu. I kakvi in je glas. I da saznamo sve o tih pet tisuća.

Ka je čovik tija poć ća, brže boje san se sitila da imamo sto kuna u kasici „Za pet tisuća“ pa san ih izvadila i malo smantano turila čoviku u ruku. A on je samo tiho reka: „A, fala van.“ Ka da nije zna da smo ga mi toliko čekali i dugo dana primištali po glavi kakvi je i di živi. I nije sigurno, nije on zna da smo mi dica oduvik skupjali novce za njega i da smo toliko baš sritni bili šta je u našu kuću sta izist obid i šta nije proša ulicu daje, niti je sta u susida.

Mater je rekla da nan je to bija doša Isus tog ponediljka. I je, virujte mi, judi. Bilo nan je stvarno toliko veselo i sritno unutra oko srca da ja mislin da je to bija pravi Isus u našoj kući. Ka recimo davno prije onome svetome Martinu šta uvik kida po plašta siromahu na crkvenom plafonu u našoj župi.


Marija Grgić – Žena Vrsna
Foto: Marcus NetoUnsplash

Isus nam na najrazličitije načine progovara, pročitajte kako Ga prepoznati i razumjeti:

 

Print Friendly, PDF & Email
In this article