Isus je saša u naša srca te prve nedije u svibnju

prvu nedilju, prva pričest, o prvoj pričesti u svibnju

Prva Pričest na prvu nedilju u svibnju

U peti misec, na prvu nediju, uvik bi u nas bila Prva Pričest. Sve bi ženske dobile vel od tila pa bi ispo di koja naviklerala kosu, a di koja splela pletenicu ono priko čela. Gori bi se zataka obruč sa cvićen, nosile bi se bile torbice za stavit dvi kune za lemojzinu, molitvenik za molitvu posli Pričesti i krpenu ispeglanu maramicu na cviće, ako bi di kojoj došlo za ispuva nos priko Mise.

A danima prije dolazilo bi se na prove. Očenaš bi svi prvopričesnici molili sa svećenikom oko oltara pa se sve to tribalo uvištat. Tribalo je rukama gori-doli pokazivat dok se moli. Tribalo je naučit napamet sve one recitacije. A onda i ponit vešte. Svi smo imali iste, a časna bi odredila po veličini koja kome pripada. Čak su i muški nosili vešte za tu priliku.

Ka san ja svoju donila doma, onda smo je obisili na vrata od ormara i to se nije smilo više taknit. Tribalo je sve bit lipo propisno ispeglano. Da ne bude crte žgincanoga. Ka za vinčanje, neko malo vinčanje s Isuson.

Spremanje za Isusa

Ono jutro nije se smilo ništa jist uru prije Mise iz poštovanja prema Isusu. Tribalo je dobro pazit da se ne sagriši. I tribalo je uviklat kosu, natapirat cuf ka šta san već i rekla. A onda sve to prvi put u životu poprskat lakon za kosu. Na kraju se obuklo postole, neke lipe lakirane na fjok. Bile, normalno. I bile hulakope. Najsvečanije se i vanjski pripremalo za primit Isusa prvi put u svoje srce.

Onda u auto. Oprezno da se šta ne mrdne. Pa se vatalo parkirno misto šta bliže Crkvi. Onda cila familija izlazila ka slavljenici, nekako bilo svečano. Prilipo. A buketić bi mirisa na sviću i zelenilo u cviću.

Namistila san torbicu i u nju turnila bilu krunicu šta san to jutro dobila od none. Pa smo se lipo svi stivali u procesiju.

Sve je zanimalo tko se pričešćuje..

A svak živ iz mista bi gleda ko se to pričešćuje danas. A mi bi se bokun sramili i gledali u pod. Stivali bi se u deset i kvarat, a procesija bi počinjala u deset ipo. Tako da sve bude lipo na vrime, da ima lufta. I niko se ne bi smija okrićat. A u procesiji bi prvo iša barba Mate s križen pa ministranti u svojin bilin veštama i don Pave iza njih. Onda mi prvopričesnici. To se pivalo lipe pisme, okružilo šematorijen i onda na kraju ušlo u crkvu. Sve dva po dva i lipo u prve banke. A banci su bili sve okićeni bilin tilon. Sa cvitićen na kantunu, puzdol.

A svi su judi još gledali u nas. Meni je tilo srce iskočit i ruke su mi se priznojile. U desni prvi banak su sili muški, nji četri. A u livi mi ženske, nas je bilo sedan pa smo se malo stisnile. Sve lipo, od najveće prema najmanjoj. A ja san bila druga po redu od najveće. To je ka bilo puno važno ko je veći. Onda se izlazilo po recitacije, onda se pivalo, pa su se čitala Čitanja – sve mi to pripremali danima. Ka je došla Molitva virnika, svak je izvadija iz boršice jedan bili papirić istipkane molitve na mašinu i pročita je na mikorfon. Čače i matere su sidili iza nas. Svi su imali prilipe monture. Ma divota.

Susret s Isusom na prvu nedilju

Ka je napokon doša red za primit Isusa, svi smo bili uzbuđeni. Niko nije zna kako je to. Kako će nan bit š Njin progovorit iznutra. Šta mu reć. Posli kazivanja Očenaša oko oltara smo se pričestili pa pošli u banak kleknit i molit te neke molitvice iz bilog molitvenika za prvopričesnike. Je da smo mi sve to vježbali, i ka se side i ka se digne, ali virujte mi, nikako ovo nismo mogli uigrat. Ovo je bija najsvečaniji momenat od ka san se rodila. Ja san bila prisritna. Najsritnija. I sve su mi prije bile sritne. Sve su posli rekle da su osjetile Isusa. Cili je dan bija ka cviće. Sunčan, vesel. A neki mir iznutra. Bože, fala Ti, samo si moga negdi šapnit.

Popodne san izašla na dvor pa me teta Nevenka stala pitat da šta san dobila. Pa san ja njoj donila. Ovo mi je od krštene kume Gospina medajica i lančić. Ovo mi je od tete Ankice kutija za slike. Ovo mi je anđel šta kleči od tete Ane. I tako sve redon. Od tete Marije rečine okugle, zlatne. I od tete Sande iste. Kad bi se dobilo istu stvar, tribalo se radovat isto ka da nisi dobija već te i takve. Ono da se prikrije, da se ko ne uvridi.

Krunica u svibnju

A onda smo lipo cili peti misec od svakoga dana mi prvopričesnici išli prije Mise na krunicu. I posebno onda bi mi prvopričesnici pridmolili. Ovisi ko bi prvi doša, tako je dobiva otajstva. A moj bi čača to razdiljiva. A crkva bi cila mirisala na neku svetost i na ruže. Gospa bi gledala s malin Isusićen i blago nan se smijala ka mater.

Onda bi se dikod ko zasmija pa bi koja starija žena uskočila dovršit Zdravomariju umisto toga. Pa bi se svi odvalili smijat. Pa bi se opet smirili. Mučali. A najveća čast je bila pridmolit iza krunice litanije. To se pridmolilo iz časninog smeđeg molitvenika i onda je tribalo znat da se par zaziva ne govori i tribalo je znat okrenit di je oni zaziv posli, ono ka: „Milost Tvoju, molimo Te, Gospodine, ulij u duše naše…“

Hvala ti Gospodine!

Pričešćivali smo se svaki dan. Blagovali smo Tilo Isusovo jer to je bila najveća milost primit Prislavnoga Boga u dušu u biloj Hostiji. A i tribalo se pošteno trudit bit dobar jer ako si u grihu, ne smiš se pričestit. Triba svaki put prije Mise razmislit jesi li ima kakvi laki grih pa se brže boje pokajat da se primi Gospodina Boga u čisto srce. Za čisto srce triba se izborit. Ić na ispovid šta češće. Izbjegavat tuču s braton. Ne smi se krast iz dućana smoki. I ne smi se bit neposlušan roditejima.

Ka bi završila Misa, sve bi mi ženske išle skupa doma jedan dil puta pa smo tako primotavale jesmo li koji grih učinile priko dana. A nama se činilo da smo puno griha napravile i da se odma nakon ispovidi valja ić ispovidit opet, ma skoro svaki čas jer smo zaboravile neki veliki grih. Al, onda nan je don Pave jednom reka da ako nismo namjerno primučale ili zatajile, onda ne triba svaki čas ić, nego samo pričekat drugu ispovid i ne zaboravit ispovidit taj put.

Fala Ti, dragi Bože, šta se od tad mogu ispovidat i pričešćivat Tvojin svetin tilon svaki dan.


Marija Grgić – Žena vrsna
Foto: Pixabay

Print Friendly, PDF & Email
Marija Grgić

Gospodin joj je providio muža i njihovom braku poklonio petero djece. Uz brigu o svojoj obitelji, piše za portal Žena vrsna što je uvijek ispunjava milošću. Jednom ranije u životu postala je magistra matematike i fizike. Osluškujući Božju prisutnost u svakodnevici, voli pisanjem hvatati sjećanja na Ljepotu.