Ka da je vidija nešto lipše od ovog svita

Naša Marija priča o svome pradjedu Andriji. U dalmatinskom duhu na vrlo emotivan način opisuje uspomene što ju na njega sjećaju. Jedna posebno!

82

Did Andrija ima je svoju tavaju, na njon čašu bile kave, tri baškotina i kutijicu za tabletice. Jedna crvena, dvi žute, zelena i neka bila velika. Sve složene po veličini i boji i po obrocima. To mu je stalo u desnom džepu ogrtača i čekalo svoj red – da završi marendavat. Ja bi sila do njega desno i onda ga pitala: „Dide, di su ti čačkalice, di ti je karta?“ A on bi vadija, uvik je u livon džepu tog crvenog ogrtača ima tri čačkalice i ka par onih crvenih papira za zahod. Otac mi je reka da did bidan to nije ima ka dite pa sad ka je ostarija voli kupit.

Didove nožice

Did je često primišta. Ima je četiri para nožica. Jedne za nokte na nogan koji su uvik bili na kantun ošišani, jedne za nokte na rukan, jedne za rizanje slika iz novina i jedne za brkove. I sve su stale u kredenci u sridnjoj ladici. Skupa sa saton na navijanje. Te za brkove nekako su bile oštre i male i najviše ih je čuva, najviše volija. Jedan put san vidila dida kako viče. A to je bilo jer je mislija da smo mi dica odnili nožice za brke. Posli mu je baba našla nožice u spremici. Neko ih je primistija i nikome ništa.

Didova kutija

Did je ima stari kufer, jednu drvenu kutiju sa kjučen. Unutra je skupja stara pisma, stare novce, markice, stari aparat koji se pokvarija još u prošloj Jugoslaviji, neke račune – za vodu u vrtlu, za slobodnudalmaciju preplatu i za kalendare Danice u kojima je pisalo kad je koja mina miseca i di je koji svetac za posadit kumpire.

Ja sam buljila u njegove oči…

Uvik je na glavi ima crni kapelin, zvali smo ga francuzica. I usri lita, ka po triestipet stupnjeva, on bi nosija dugi rukav kockastu košuju i pulover. Ispo su virile pjege na rukama. Sidija bi na balkonu i lista novinu, a ka bi ja došla, sve je ostavja i priča mi štorije ko je od koga, o mornarici, o žandarima, kako su vatali ribe i di je Bakuša s dalekozoron. Ja sam buljila u njegove oči i sve upijala ka neka bila krpa vlagu ka je baciš u sić pun vode.

Značilo mu je biti na misi, pričestit se…

Po stare dane poša bi u crkvu o svakoga dana. Sporo je oda, ali nije mu bilo mrsko privalit iz Čučinih do doli. Značilo mu je biti na misi, pričestit se, učinit koji đir i pročakulat malo sa sviton. Volija je pogledat brodove u Kaželi, susrest nekog prijateja, vidit dicu koja trču po ulicama.

Nekad bi doša stric Ante reć misu u Vranjic. Onda bi cili dvor, cila rodbina, pošla o svakog dana. Nas dicu bi uredili. Svi bismo stigli na vrime. A brat i ja smo bili bokun divji, al teta Ankica bi još govorila – pusti ih neka trču po crkvi. Neće ništa bit od dice.

Onda bi ona i stric Ante i barba Milan došli na teracu na blitvu i ribu. I štrudel na staklenin i porculanskin pijatićiman iz Venecije. Stric bi govorija mudrosti, mi bi ga slušali i stivavali sve u neki dil di se pohranjuju takve stvari. Did bi govorija o smokvama i vinu. Teta Ankica bi dilila Kraševe čokoladice. A ka bi ono stric ima poć, onda bi iz biskupske borše vadija Maki čokoladice na svece, medaljice Srca Marijina, škapular, blagoslivlja bi sličice svetaca i otiša u staron autu od teta Ankice i Milana šta se otvara sprida miston i untra krca smokvama. Mi bi dica mavali sa terace i guštali žvakat bonbone, kitili se svetin medajicama i minjali za sličice svetaca.

Did Andrija je već leža neko vrime.

I nije govorija neko vrime. Zatvorenih očiju, hropća bi u maloj sobici pokojnog strica Mladena. Nama dici bi čača reka da mu pođemo otrit slinu šta je pinila iz usta ili da namočimo krpicu vodon pa mu vlažimo usne. Nekad bi promumja Zdravo Marijo, milosti puna i nastavija hropčat otvorenih usta.

Te večeri, stric je reka misu u njegovoj sobici. A u tinelu kojeg su sa didovom sobon spajala otvorena vrata, skupilo se rodbine koja je otpijala misu i primila Tilo. Didove sestre, unuci, mi praunuci. Sićan se da did više nije moga primit pričest, ali ga je stric pita da može bi li tija primit Kistovo Tilo i on je geston usta naklonija da bi. Ka je završila misa u sobici, svi smo išli na teracu. Po običaju na blitvu i ribu. I posli štrudel. Did Jakov je nakon večere iša povirit svoga čaču. Umra je. A na ustima mu se namistija tako blag i sritan izraz ka da je vidija nešto lipše od ovog svita.

Marija Grgić – Žena Vrsna

Foto: Žena Vrsna

In this article