U vrtlu di restu dica

dica

Kad bi baba počela razvlačit kore za štrudel, nas dicu potirali bi ča: „Vanka, u vrtal, brat višnje za štrudel.“ Onda bi u jednoj ruci s krtoličen, a u drugoj krvavih noktiju, malo trpali u usta, a nešto ostavili babi.

Did pradid uvik je šeta s rukama na leđima, s brkovima oko usta i pogledon uperenim u svaki plod. Jer on je to prikopava, zaliva, prije toga najprije sadija ili navrnija, primišta one letvice među salaton i rotkvon. Ima je svoj stari mašklinić koji mu je bija taman mal da ono kad sidneš možeš s njim manovrat.

U šesti misec bilo je svega. Trišanja, višanja, smokava, barankokula, prasaka, jabukica, šljiva, nezrilih krušaka koje bismo kradomice brali pa onda šutnili u Kavu. O sveton Petru i petrovača, onih ogromnih smokava ka šaka. To je nama dici bilo najdraže jerbo ne bi morali trčat doma na obrok nego bi sve obavili ispod trišnje. Ili di smo se već bili igrali u zemji.

Ka bi bija sveti Ante ili Srceisusovo, Srcemarijino ili Tijelovo, prvo bi nas potrali da beremo cviće – latice ruža bilih i crvenih, žute nevene, perunike, bile ljiljane, i ondak oni okrugli šta su ga zvali Isusova trnova kruna. Ne znan zašto, ali uvik bi se nekako zabuljila u taj cvit šta bi resta na ogradi oko dičje ljuljačke. Ka mislila san možda je tako izgledala ta kruna kad su mu je stavili na glavu, možda su ga boli ti trnčići…

Ka bi krtolić bija pun, onda bi se svo cviće opet lipo prisložilo,na vrh bi iša ljiljan. Mater bi ručku ukrasila bilin tilon, a nas bi dicu obukli u najlipšu robu. Brat u bilu košuljicu i kravatu, a ja u haljinice šta san dobivala od rodice iz Njemačke. I obavezno bi nosila sandale s onim čarapicama šta imaju čipkasti rub priko brkova. Mašna u kosi. Uh, tribalo bi nas ukrotit jer mi bismo najrađe pobigli, utekli od tog češlja u vrtal i najili se višanja.

Muški desno, ženske livo

Ka bi došli u crkvu, svi bi bili lipo stivani: muški desno, ženske livo. Babe u crno, babe sa onin ventulama na Veneciju i Dubrovnik, dvi žene šta visoko pivaju, ona stara šta cilu Misu vrti prst oko prsta, teta Mila šta vozi motor, stara teta Ivanka šta bi priko Mise izmolila tri ružarija, a dica bi išla sist u prve banke. Mene bi vata smij kraj dice. Vidila bi točku od voska, nekome bi kapnilo iz nosa, ili bi se zakašlja, a kraj dvi Marije to bi počelo škakjat grlo, mučit oči, trest ramena i onda bi napokon prasnila o smija. A kad jednom počneš, teško da ćeš i stat. Bilo bi me straj ćaće da me ne vidi s kora i bilo bi me sram don Pave i ministranata da me ne prikore, ali ne bi ja to mogla stat.

A don Pave i ne bi prikorava nas dicu. On je svima bija prijatelj. U litnje vrime šeta bi oko poluotoka i ćakula sa svima. Bija je dio mista. Ka ajmo reć krokodil ili karakatnica od gluvoga Jure šta su stali i opisivali to naše malo misto.

Ka bi krenila procesija, mi bi pobožnim trkom išli vatat mista isprid kipa sveca. Tribalo bi mu sipat cviće za sva dobra dila koja je činija na svitu, za sve uslišane molitve. Jedanput je Zorica obukla prikratku veštu, a časna je stala navlačit jer nije se smilo u procesiju ko je ima kraću, mislim onu veštu šta je prirasta. Onda bi nas časna složila po četiri za bacat cviće. Prvo križ, pa muški zbor, pa dica i cviće, pa svetac i onda žene s krunicama šta in visu iz ruku na kraju svih.

„Zdravo Tilo Isusovo…“

Za ove svece ka kipove smo išli oko crkve pa bi doteklo cvića iz jedne košare, a ka bi išli s Presvetin, odalo se oko mista. Don Pave je bija u svečanoj kućici s posvećenom Hostijon u zlatnoj pokaznici u rukama skupjenim na srce, a kućicu su nosila četiri muška. Okolo su bili ferali, sviće, ministranti, ali u kućicu je smija samo don Pave i Isus. Onda bi mi pivali: „Zdravo Tilo Isusovo…“

Stalo bi se na četiri kantuna naše male tave i klečalo i staro i mlado i dica. To je ka bija neki svečani momenat bez smija i plača, momenat blažene tišine i mira. Momenat ka bi nas blagoslivja sam Gospodin Bog, a mi bismo se Njemu poklonili u našem malon mistu, u našoj maloj Veneciji u kojoj se nije smilo kupat priko lita.

Marija Grgić  – Žena vrsna 

Foto: I.G

 

Marija Grgić
Marija Grgić

Gospodin joj je providio muža i njihovom braku poklonio petero djece. Uz brigu o svojoj obitelji, uređuje portal Žena vrsna što je svakodnevno ispunjava milošću. Jednom ranije u životu postala je magistra matematike i fizike. Osluškujući Božju prisutnost u svakodnevici, voli pisanjem hvatati sjećanja na Ljepotu.