Ka zašuška bura ispod kamena

bura

Ka bi dica sila na kariće, cili bi dvor zaškripija. To bi tutnjalo s onin balinjeran ka da tuku obo ponistre. A kućni red se zna. Od dvi ure pa do četiri ne bi se smija čut ni zuc. Onda bi stari Ive, Ante i Ivanka pošli leć, a san bi in se stumba čim bi mi dica takli pod, čim bi pritrčali bosin nogaman priko onog dila dvora di je po kamenu upeklo sunce. Stara pokojna Ivanka znala bi nas dikod polit i vodon ka bi joj digli živac jer smo prikršili nepisanu zapovid. Bože moj, svak je živ zna šta se kad smi činit.

Priko puta Ivankine stare kamene kuće na kojon su bile obišene zelene škure ka jabuke po stablu, živile su dvi sestre. Stari bi jin govorili da su u pubertetu. Valjda to znači ka se na glas slušaju pisme po noći ili ono ka se lakiraju nokti, čupaju dlake pincetan. To bi ja nekad bila gledala ka su me zvale u sebe u sobu.

A u toj njihovoj sobi bilo je svakakvih kutijica sa rečinama i sa šminkon. Jedamput su mi dale bilu majcu na miki mausa iz ormara da nosin doma. One su volile pivat i balat po noći, a priko dana spavat do popodne. Onda bi opet vikale i priprirale se, sređivale za vanka. Nikako nisam razumila di je to vanka. Jer vanka je izać vanka iz kuće i sist na dvoru na kamen ilI ić skakat laštik. A njima to nije bilo to. Nešto drugo in je bilo vanka, ka neka tajna koju mi niko nije tija reć.

Stara Ivanka jedno je jutro stala na ponistru iza pritvorenih škura i donila tamo tranzistor. Onda je u pet ipo ujutro ka je moj čača proša sivin audijen na posal u Salonit, raspalila muziku. A rođak Ivan i Josip, njena dva nećaka, uvatila su žviždat po sto puta da učinu kontru onima šta su do kasna bili u tome vanka.

Stara Ivanka uvik je nekako bila ista. Pogrbjena sida žena s očalin malo nakrivjena na jednu bandu. Ka carica je živila u svome dvorcu. Unutra je bilo puno soba, puno skala. Mi bi dica tili uć i istraživat po njenoj kući, ali nije se smilo. Nekad bi zvala mene i Josipa na partiju vuka i ovaca. To je bila lipa igra na komad kartona nacrtana. Bilo kamenje su bile ovce, a dva crna vukovi. I tribalo je ovce nekako stirat u tor. Onda bi se ona guštala urotit s Josipon kontra mene ili obratno. Zacaklile bi jon se one napo zatvorene oči iza cvika i turala bi ovce vamo tamo da pobjedi oni kojega je ona panala.

Govorili su da je stara cura koja je dvorila mater i čaču do smrti. Uvik je pribirala krunice i meni bi davala neke knjižice o pobožnosti Srcu Isusovu. Posli su se u njen dvorac doselili brat Jozo i sestra Nasta. Nasta je isto bila neudana, ali ona je dvorila Jozu. Oliti don Jozu. Pa ka je iša ča sa župe zbog starosti, poželija se doć u svoj dom.

Govorili su da su Nasta i Jozo lipo živili na župaman. Ona je bila okretna i sposobna, a on vridan pa bi bili gojili prasce, kokoše i koze. Imali su svoje pancete, sira i jaja pa bi mnogi svećenici i virni puk rado navraćali u njih na seljačku večeru punu Božjeg blaga.

Kako su dvorac i naša kuća bili u mejaš, ja i don Jozo smo takoreć bili cimeri. Dilija nas je samo zid. Svako jutro prije sedan uri budila bi me don Jozina budilica. On bi je nekad prispa. Ne šta je bija lin, nego nije dobro bidan čuja. Govorili su da je jedanput zaspa na sprovod, a spava je takoreć u zvoniku koji je oglašava početak sprovoda.

Ka bi me don Jozo vidija, on bi puka o smija. A govorija je da se ja stalno smijen, ka: „evo ona mala šta se uvik smije”.

Sa smo išli ča: Ivanka, Nasta, don Jozo, one divojke i ja. Svak svojin puten. Dvor su napunili neki drugi judi, neka nova galama. A ispo starog kamena, tamo di bi se navečer sastajali i šapćali, ostala je rič, osta je huk šta šuška ka zapuše bura o nekin lipin uspomenama.


Marija Grgić – Žena vrsna
Foto: Pexels

Print Friendly, PDF & Email
Marija Grgić

Gospodin joj je providio muža i njihovom braku poklonio petero djece. Uz brigu o svojoj obitelji, piše za portal Žena vrsna što je uvijek ispunjava milošću. Jednom ranije u životu postala je magistra matematike i fizike. Osluškujući Božju prisutnost u svakodnevici, voli pisanjem hvatati sjećanja na Ljepotu.